Na čemu se zapravo zasniva politika blokadera? Ovaj snimak možda daje najjasniji odgovor

Ako je politika predstavljanje ideja, vrednosti i vizije društva, onda se postavlja pitanje – šta je zapravo politički model koji nude blokaderi? Jer ono što građani mesecima gledaju na terenu i ono što se može videti na brojnim snimcima sve manje liči na političku borbu idejama, a sve više na logiku pritiska, provokacije i stvaranja konflikta.

Dok njihovi politički protivnici organizuju skupove, predstavljaju svoje poruke i pokušavaju da pridobiju podršku građana na način koji je uobičajen za politički život, odgovor blokadera dolazi kroz sasvim drugačiji obrazac – provociranje, guranje, prevrtanje kontejnera, pokušaje sabotiranja skupova, zvižduke, urlanje, uvrede, pretnje i različite oblike agresivnog pritiska. Sve to može da se vidi i na snimcima koji kruže društvenim mrežama.

Međutim, obrazac se, prema tom viđenju, tu ne završava.

Jer onog trenutka kada neko pruži otpor takvom ponašanju ili pokaže da više nije spreman da trpi pritisak, nastupa potpuno druga faza – kreće kuknjava po društvenim mrežama, dele se isečci bez šireg konteksta, organizuje se digitalna mobilizacija, pumpa se narativ o ugroženosti i kreira atmosfera javnog linča prema svima koji nisu na istoj strani.

Poseban paradoks jeste što upravo oni koji najviše govore o tenzijama u društvu su upravo ti koji ih sami podižu. Dok javno upozoravaju da je atmosfera opasna i da društvo klizi u sukobe, sa druge strane mogu se čuti poruke koje zvuče potpuno suprotno – poruke koje ne pozivaju na smirivanje nego na nastavak pritiska: „Nemoj da je neko spustio tenzije!“. Otuda i pitanje koje se sve češće postavlja među građanima: kako neko može istovremeno da upozorava na tenzije i da ih podstiče?

CEO VIDEO POGLEDAJTE KLIKOM OVDE

Još ozbiljnije pitanje jeste – ko je blokadere ubedio da mogu da rade šta god požele bez ikakvih posledica?

Ako se neko poziva na demokratiju, onda bi prvi morao da prihvati njena osnovna pravila. Demokratija podrazumeva pravo da postoji drugačije mišljenje. Podrazumeva da neko ima pravo da podržava vlast, kao što drugi imaju pravo da budu opozicija. Podrazumeva da niko nema monopol ni na ulicu, ni na institucije, ni na moralnu superiornost.

A kada se kao politička poruka šalje da treba zabraniti rad, otežati svakodnevni život ili vršiti pritisak na svakoga ko podržava legitimno izabranu vlast, onda građani imaju pravo da pitaju – odakle nekome pravo da odlučuje ko sme da radi, ko sme da se kreće i ko sme da misli drugačije?

Jer politička borba prestaje da bude demokratska onog trenutka kada se od nadmetanja ideja pretvori u pokušaj zastrašivanja sopstvenog naroda.

izvor: 24 sedam